Илустрована ратна кроника

Стр. 390.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 48.

Већ је јарко на заходу сунце, Чекају те на струзи планинке". Скочи старац, ко да се помами, И кад виђе на заходу сунце, Грлом викну девет добрих паса Те му овце у крдо скупише, Крену стадо старац Радоване И за стадом низ Шару попијева. Дође старац струзи на торове, Питају га на струзи планинке: „Шта је, бабо, старац Радоване? Због чега си данас задоцнио? Јесу ли ти све на броју овце!" Планинкама старац бесједио: ,,Јесу мени све на броју овце. Него данас у Шару планини Бијаше ме санак спопануо. Те ја легох под јелу зелену. Ту сам заспо санком дебелијем, И да не би из облака виле, ШЊах у Шару нојцу преноћити. Не жалите, што сам .задоцнијо, Јер сам, старац, диван сан уснио, Диван санак, а у диван данак, Баш у свету царицу неђељу," А кад чуше лијепе планинке, Овако су њему говориле: Здраво био бабо Радоване, „Здраво био, кад си добро снио! Можеш ли нам снос? казивати, Казивати па и толкобс Г и, Да чујемо чему снови слуте?" А старац им стаде бесједити: ,,Када бијах у Шару планини, Нешто мене на планину зваше, Ја се дигох Шару у врхове, Ал' се мени нешто задријема, За очи ми санак пријонуо, Те ја легох под јелу зелену И ту заспах санком дебелијем, Усних санак на врх Шара хладна: Ђе се небом кољу двије војске. Једна војска гавранови црни, Друга војска соколови сиви, Змија води гавранови црне, Крсташ оро соколови сиве. Љуто су се тице завадиле, Једна другој вади очи живе.

Гавранима перје отпадоше. Ко црн снијег на земљу падаше. Тако траја од јутра до мрака, Док Гаврани црни побјегоше, А пред њима змија отрована. Соколови гоне гавранове, Крсташ оро змију отровану, Ђе их стижу, ту их и престижу, Ломе њима крила из рамена, Сваљују их на земљицу црну. Крсташ оро змију ухватио, Обадва јој ока извадио, Те се змија без очи увија, Гавранове води наопако! У то стиже пребијела вила, Пробуди ме на Шару планини." Када старац санак испричао, Стаде ми га 'вако толковати: „Двије војске што се небом клаше, Покла-ће се по земљици црној. Гавранови то је турска војска. „Соколови то је српска војска. /Бута змија то је турски царе, „Од Стамбола Мехмед Господаре, Крсташ оро то је српски царе, Од Србије Петре господаре. Гавранови поломљених крила То је турска разбијена војска; А што бјеже црни гавранови, И гоне их сиви соколови, То -Ке побјећ' са мегдана Турци, Гониће их Срби до Стамбола, Што је оро змију ухватио И оба јој ока извадио, То ће царе надбити султана, Узети му двије земље дивне, Узети му сву Маћедонију И лијепу сву Србију Стару; По њима ће отворити школе, А подићи цркве и олтаре, Зулума нас турског избавити." Када чуше лијепе планинке, Љубе красна старца Радована: „Бог те чуо, бабо Радоване! Доживио и цара видио У сред Скопља Петра господара!" Амин, Боже, да би тако било!

СТРАХОТЕ У МАЂЕДОНИЈИ У једној наредби генерала Савова вели се: дисциплина је врло ослабила, учињене су многе грешке због неискусности младих официра, што би могло имати озбиљних последица у предстојећем рату.

Комисија језиво описује ужасе, почињене прео овог рата у селима око Серези и Драме, месеца маја и јуна ове године. Комисија помиње имена свих жртава. Бугари су рушили цркве, убијали жене и децу, палили куће, харали, пљачкали домове и дућане и предавали

огњу свете утвари. Прво су уцењивали народ, обећавајући, да им неће ништа. Свештеницима су тргали крстове с врата. Сам генерал Ковачев водио је војнике, што су обијали благајну отоманске аграрне банке у Шиљахову и однели из ње 2500 фуната.