Истина о Македонији : одговор на Хронов клеветнички спис Народност македонских Словена

24

„Пре свега се мора сматрати за важан проналазак, што емо из бележака деспота Мусаке, које је нашао професор Хопо, једва једном дознала нешто енгурног о породици Скендербеговој. Према овоме Кастриоте, припадаху српској, а не бугарској породици.

Хронова Филолошка погматраља на етр. 14— 15. спадају међу највеће смешности, које се могу написати и показују баш са евим јасно бескрајно незнање Хроново, који се шетиче, као неки вајни језикословац. Да бих могао по заслузи жигосати бесмисницу, коју је Хрон онде нагомилао, то ћу његова разлагања овде навести од речи до речи. Хрон пише:

„Правила о изговору, која Топлеваћ наводи за бугарштину (стр. 251), не стоје. Само гласа може се сматрати као полу“ вокал, који означава особпну језика, док гласови Ђђ и ђ просто служе као ортографски помоћници, који показују, да ли се претходни сугласник изговара тврђе или мекше. Такође п оно, што Гопчевић онако олако тврди, да се у бугарском, при промени именица, не мења последњи слог (стр. ), не стоји: оваква промени одиera постоји, ма да и није потпуно развијена. Као доказ за ово наводим из бугарског превода библије, који је 1886. г. изашао код Адолта Холцхаузена у Бету, ове примеје: (Мат 28. 6. гласи asro asememe Господк СМам. +. 10) гласи: „Поспода твоему да послудише“, Да не некуснш Господа Бога тесето“ Даље још ова два примера: (Мат. 18. 26) гласи: позелк госпларћ (Мат. 18, 81) гласи: нахтаха на господара |- Чаки ортогратија ових речи, које се; као што Гопчевић каже, са свим једнако пишу, као у српеном језику (етр.255) није правилна. Бугарски се пише „една“ српски „једна“; бугареки „тотовљ“ српски „готов“: бугарски „господен;“ српски „тосподин“; бугарски „дљте“ српски „дете“ или, дијете“ и т. д. Из ових се примера види, да се Гопчевићево језикословно проучавање достојно може уврстити у оквер његове остале плиткости.“ = =5 „Што се тпче полувокала, који г Гопчевић наводи (етр. ), то у његовим равлагањпма пема пл трата научног знања предмета, . Гопчевић просто тврди, да је онај полувокал пекључива особпна бугарског језика п да је свакп онај, који се у говору са њим служи Бугарин. Противио овоме, могу уверити г. Гопчевића, да је могао чути овај подувокал п у Црној Горџ, кад би се само бпо подвртао труду, да ову земљу, пре но што о њој штле, пропутује.“

„Овај се полувокал чак чује по код „Кучп- Дрекаловичл“ пл код Пипера, шта више оп се овде по пекад чује по два крат у пеким речима п. пр у рет „дљиље“ у место „данас“; „рркђа“ у место рекао“ JT M. A. TA Jak I KO Словенаца. у Kparscroÿ пзпепадпо ме је овај падувокал ш. пр. у речи „је. у место „јаз“. Па титак ваљда пп сам г. Гоптевић пе ће ваљда тврдити, да су јужни Црпогорци плп аустријеки Крањци у ствари Бугари ! Ствар је У томе, што г, Гопчевић nu једним словенским језпком, Gant ni приближно довољно не влада п за то није ни упућен о овим особипама словенског дијалекта. “