Историја босанско-ерцеговачке буне у свези са српско- и руско-турским ратом : (штудија за народ и државнике)

130

и људства, како обичну историју зову. Она је била а већином п јесте просто читуља, имена, кронолођија година п славопојка вођама, владама. п владаоцима. Препуњена тим ситницама п до крајности педантна, у њима, досадашња је псторија теретна п досадна омладини што се учи и свијету што ју чита. Но на таку историју су напали сви који здраво мисле п изнпјели другачију, а с оном ће се дојакошњом на. скоро завијати спр и чварци, бацаће се као непотребна, на буњиште.

Кад би се по такој ситничарској методи и на даље историја. писала, она би нарасла за неколико хиљада година огромна у обиму; п на таку „купусару потомци наши морали би проводити цио вијек, да је прочитају и што год из ње запамте. Дакле за остале послове пи за изучавање оних осталих наука, од којих зависи опстанак човјеков, времена, остало не би.

То би била ужасна бесмислица.

И ни један глупак а камо-ли паметан човјек не би се стим сложпо, па ма живот човјеков био продужен на иљаду година, а то-ли при садањем кратком људском животу.

И данашњи свијет, упливом културе, што једнако напредује, није више вољан мутити свој мозак п губити своје вријеме и здравље пзучавајући големе а некорисне читуље — данашњу историју познатих „исторпописаца“.

Свијет зна, да му је прече проучавати науке природне, социјадне п економске, које му отварају поглед у природу, условљавају успјешан рад, добро здравље ума и тијела, па му казују како сви друштвени чланови браствен п срећан живот живовати могу и Т. Д> него-ли проучавати п памтити из каквих се ситница и закрпа састоји дојакошња, историја.

сваки ће иоле разборит читалац знати, да из политичне историје ваља да зна онолико, колико би му достављале историје сличне овој новој методи писања, биле оне написане у мало већем или мањем обиму.

Свакојако културна историја људства треба п мора обузети врло велик обим, писала се она засебно или заједно с политичном историјом.

Но на жалост, културна историја. човјечанства била је до сада п у школи и иначе у књижевности, или тек уз пут, тако рећи, спомињата или са свијем заборављена, готово исто као и важна наука социологија. 1

Али иде, п већ је у велико наступило оно евето доба, кад ће соцпологија бити посматрана од свакога као најпреча наука — наука. над наукама, и стожер, око које ће се окретати све остале науке, матица, од које ће оне зависити, па ће јој морати служити.

И док се то не оствари, сва садања наука, прогрес и култура, само ће једној мајушној гомили људства користити, користиће само онима што владају државом, црквом и новцем — капиталом, а за друге хиљаде милијуна радника, све троје то готово никакве среће донијети неће, догод све науке и сви друштвени управљачи нецостану слуге социјализму п социологији.