Историја босанско-ерцеговачке буне у свези са српско- и руско-турским ратом : (штудија за народ и државнике)

131

(0 тога се пи политична и културна, историја само с гледишта, сопиологије, социјализма и природних наука морају писати, па ће оне тек онда од праве користи бити за све људе и народе, за свеколику друштвену чељад.

„Без соппологије неће бити научне историје“ вели чувени Францески научар Огист Конт; јер тек помоћу закона, који владају друштвом, дају се послије боље објаснити одјелите историјске чињенице“.

И научни Колб, по К.Френцлу, врло згодно и упутно напомиње, како је неопходна потреба за народе, да се досадањи начин писања историје напусти и забаци, па да се она на новом, научном темељу гради, пише и изучава. „Само кудтурне чињенице, веле они, заслужују још особиту пажњу код људи који мисде, и треба дубоког п научног испитивања поклонити свима оним историјским узроцима, који рађају у друштву или природи оваке или онаке појаве. Исто тако пажњу ваља обратити на то, да се тачно напртају све посљедице тих узрока и појава, и да се све то доведе ујаку и логичку свезу са друштвеним и прпродним законима, потребама и навикама. На мјесто власничких имена, која су до сада попуњавала, листове историје, па на. мјесто пурпур-огртача, хаљина и круна, треба да. дође у историју: мотика, алати п лађе и непрекидни тихи рад масе народа ; у мјесто шаренила п сјајности, обмана п лажи, нек нас у историји као и свуда обасја истина и права суштина ствари“.

Даље згодно вели Јакоби „да ће кроз двјеста година за културног ипсторика млого значајније бити оснивање једне најмање радничке задруге, но битка код Садове п Седана“.

И ми завршујући ову историју, велимо, да ће кроз коју стотину година, за културног историописцда, па и за све остале људе, важнија и љубопитнија бити једна згодно израђена радничка котарица, но најскупогпјенија круна најславнијих владика и владаоца.

И ми смо тврдо убјеђени, да ће на скоро сунце праве науке освјетлити чланове људства, да свете напомене увиде, као и то, да је допста, без употребе и примјене социологије и сродних јој наука у историји, историописац само пискарало и бенетало „пустословља“, које нико не би требао ни у руку узети, а то ли читати.