Историја босанско-ерцеговачке буне у свези са српско- и руско-турским ратом : (штудија за народ и државнике)

79

ског противу застарплог Феудализма. Борба се ова, вели један њемачки социјалиста, јако подудара са њемачким сељачким ратом, нарозито у друштвено - економском и културно-историјском погледу. Турска је овим сломијена. п тиме је срушена пречага, која је пречила. ток напредних пдеја у јевропску п азијску Турску. Тим су ови револуционари учинили услугу култури и прогресу. Она је страховито сатрла Феудалне — спахијске остатке госпоштине.

Револуција ова задала је више посла јевропској дипломацији, но све дојакошње народне буне; она је била узрок, те су пала два турска султана, од којих је један са двојпцом министара платио главом.

Поводом ове револуције, добпли су народи још један доказ, колику порцију правичности и човјечности пмају „мудри“ разлозт дипломације и друге господе, којп се трудише свом силом својом да одрже „пнтегрптет“ султанске царевине, силу угњетача народа. п слободе, истине п правде, па ма то било на грдну штету цивилизације и на зноју п развалинама својих и других народа. За њих је интегрптет турске царевине неприкосновена светиња, а интегритет толиког народа за њих су — трице и кучине, средство, мост, за себичне њихове цијели. Њима не требају слободни народи. Дипломате требају раје, која ће им служити за краве музаре, треба. им робља, на чијим леђима пењу се до славе п богатства.

Господа дипломате су назрели на мах у почетку устанка, опасни квасац, који пм може доста посла задати и њиховим интересима шкоднти. С тога су одмах у првој појави устанка похитали и преко тамошњих конзула понудили усташима Ерцеговине неке олакшице, а и попријетили пм ако се не умире. Усташи то одбију подстицајем неких држава са стране,а ис тога што нијесу вјеровали обећањима туђим.

Мало доцније, али ппак још у првој половини прве године устанка, састала се на договор ради устаничке стварп, трп дара: њемачки, руски и аустро-угареки са својим министрима. „Тројецарски савез“ тај на договору своме донесе одлуку, да аустроугарски министар спољних послова пропише безусловно нужне реформе за побуњени народ и покрајине, па да се усташи смире. Те Андрашијеве реформе, како су тад од публике прозване, састојале су се у овим тачкама :

1. Да се Босни п Ерцеговини даде потпуна слобода вјере:

2. Да се укине држави право продавати порезу (ваљда десетину) под закуп;

9. Да се данак непосредни неноси из провинције у Цариград, него да остане у земљи, и да се под надзором органа самоуправе (из народа изабране) употребљује на благостање тих покрајина;

4. Да се уреди нарочита комисија, у којој би било пола Хришћана п толико Мухамеданаца, која ће мотрпти да се све реформе изложене у „иради“ царској и Ферману у истини изведу, остваре на дјелу;