Историја Ниша : приликом педесетогодишњице ослобођења Константиновог и Немањиног града : 11. јануара 1878 - 11. јануара 1928

| АЕ ( пи а

98

није поштовала државна имовина, али се није водило рачуна ни о приватној својини. Па поред свих ових грозота, ужаса и страхоте, кад се је радило о томе да нишлије јавно кажу: јесу ли Бугари и траже ли анексију са Бугарском; Нишлије су, презирући живот, без страха гледајући крвнику у очи, изговарали

херојску исповест и узвишено национално Верују:

Срби смо, Ниш је српски, српски је био и српски ће веком бити!

У три партије зову се угледни људи, да потпишу, да су за анексију Ниша Бугарској. Све утаман! Када је у ту сврху по други пут позван дични и угледни нишки грађанин, старина Димитрије Коцић, он ће неустрашиво бугарском команданту: „Господине, кажише ми, молим Вас колико се пушта мре2 Спремајше ми сандук мршвачки, копајше ми гроб; ја сам Србин, Србин остајем и као Србин ћу умрети“. Благо ти се земљи, која има овакових синова; сретне ли деце, која имају оваковог оца!

А да пређемо преко безброја овоме сличних примера, споменућемо Ђорђа названог Пржа, тог дичног старца, који је крвнику отресито одсекао: „Већ ми је 86 година, а ја никада чуо нисам, да је Ниш СТАРАЦА или да су Нишлије Бугари!“

Ужасне ли, али заслужне осуде неоснованом шовинизму бугарске мегаломаније!

Угледни грађани Вл. Димитријевић (Бечлија), Вл. Фредић са старим господином Бркићем били су интернирани и свакако унижени, зато што не хтедоше да се одазову позиву Бугара да дођу у официрски дом на забаву.

Никакво чудо, да су онда Нишлије, ако би се указао и најмањи трачак наде у ослобођење исказивали услуге, које су биле скопчане са опасношћу живота. Тако је, да не спомињемо других, сестра садашњег министра здравља р-т Александра Савића, доносила комитска писма у кућу индустријалца Ристића и А. Андоновића. Треба знати, да су Нишлије били у сталном контакту са херојима Топличког Устанка из 1916. године,