Историја једног француског сељака

102

„Чим Мирабо изговори неколико речи, нама чисто помиле мрави уз леђа; та он је могао, болан, главом платити такав говор. То је и он знао, али баш му је било прекипило. „Нама не дају да се саветујемо“, отпоче Мирабо даље; „са свију страна опколили нас солдатима. Шта смо ми... ко смо ми, да се с нама тако поступа“, с пама, са депутирцима целога народа!,.. А народ, то је све и сва. Сетите се наше заклетве. Ми се не ћемо маћи одавде док не поесвршавамо наше послове, те да народу мало одлакне, а господи се поукрате рукави.“

„Баш у тај ма уђе нам ђенерал Брезе, па нам стаде говорити: „ви сте чули како је цар наредио да. се разилазите“. А Мирабо стаде га мерити очима; мери га, мери, па тек подвикну: „чули емо славни господине, чули, али то није ваш посао да нас опомињете на ред. Ви се не смете ни помолити овде! Овде је место само народним депутирцима.... А ви шта стег Одлази и кажи твоме.госи, да смо се ми овде по вољи народа скупили и да се не ћемо одавде маћи док нас бајонетима не истерају!“ — „Тако је, тако је, не ћемо се никуд маћи одавде, и овако смо продангубили читава 2 месеца“, повикнусмо ми са свију страна. И подиже се така ука и вика.... миелиш кућа ће пасти.

„Кад се мало примири, наш председник рече ђенералу Брезе, да он никако не може данас распуштити екупштину, јер су депутирци решили, да се данас договарају. „Па како да кажем цару =“ упита ђенерал. „Баш тако му кажи“, одговори наш председник. Тако Брезе оде.

„Ми се онда приватисмо посла, а све мислимо: а шта ли ћемо ако дођу војници е пушкама па нас