Историја једног француског сељака

108

стану разгонити. Но војници не дођоше, али дођоше дунђери са сикирама и почеше да кваре престо, што беше направљен за цара. То је опет била његова политика : хтео је да нас смете лупом. Но дунђери нису дуго лупали, стадоше па почеше слушати шта ми говоримо, и видело се да им је било мило, а како не ће2 та ми смо и за њино добро радили. Ту ти ми, по савету Мирабоа, решисмо, да народнога депутирца нико не сме ни уапсити, ни напастовати, док на то не пристану сви депутирци, и ко год напаствује депутирца, да се казни као злочинац. И добро је што ми то тако наредисмо: дед сад нека ко дирне депутирце ако сме, па би му народ показао шта он вреди. А, вала, тешко оном народу, који не уме бранити своје депутирце; такав народ и заслужује да га господа гњаве.

„Тај дан било је у вароши много ларме и вике. Цар се преплаши, нареди господеким депутирцима да дођу к нама. Долуњаше се они, а одма си их мого познати да цркавају од муке. Сад нам се већ нису смели више подемевати.

„Ту ти ми решимо, да се порез умањи, да ве неки прирези и порез на еб и друге потребе са свим укине, да се заведе слободна штампа, т.ј. нека људи пишу и казују сваку истину, па ма се она тицала и главе велике господе: даље решимо, да се укине солдачина.

„Ето, браћо, шта ми овамо радимо. А како ми ви ту живите Јавите ми се да знам како сте. Маргита вас све редом поздравља. Ми смо здраво и добро и вама то исто желимо. Поздравите све пријатеље и сељаке најљубазније.

„Устајем ваш искрени друг и брат

ТДовељ“.