Историја једног француског сељака

106

Неко узме пушку, неко нож, неко сикиру = косу, Све је добро. Страшно је онда било погледати народ. Сви суви, испијени, подерани, иду као аветиње па само вичу: „чекајте сад, господо, дође време да вам дамо шило за огњило. Да видимо оћете ли се сад ругати нашој сиротињи“.

Ту реши народ да прво треба пре свега поотимати од калуђера манастирска имања, разорити господске куле и дворове и попалити све оне ћораве уредбе и законе, којима су нам до сад господа везивали и руке и ноге. Ала смо ти онда, боже, много којекаквих књижурина, са параграфима, и других заврзлама попалили. Извучемо, извучемо ваздан којекаквих -артијентина из оних несрећних канцеларија, џарнемо у њих угарак, па кад букне, боже, све лете сагорели комадићи ка' тице под небо. За две недеље све се измени у нашој земљи. По црквама свуда се "лупало у звона и звао се народ на буну, небо се било. сво зажарилс, поцрвенило као крв од пламена; свуд су буктали господски конаци, као да си свеће попалио. Господа, кад су видела шта их снађе, почну се правдати пред народом, како су му они добра желили. Па исам цар стаде се вити пред нашим депутирцима као ченгија. Батали, батали, мислимо ми сељаци, Доцкан сте се, господо, сетили народа, доцкан; сви сте нам сад црни и крвави, међу нама нема више помирења. Знамо ми како би ви помогли народу. Да ми сами нисмо отели и бастиљу, и манастирска имања, врага би нам ви дали.

После тога сам народ подигне своју војску и назове је „устаници“: ко год је могао пушку носити ишао је у устанике. Свако окружије, сваки срез, имао