Историја једног француског сељака

>

10% је своје устаничке чете. Кад се тако мало примири, људи иду те раде, а како викну да купе чете ома се. сви устаници слегну са свију страна. Много су течете онда помогле нашим депутирцима. А се цар и господа почну нешто јогунити, а ми. устаници тек кренемо нашу силу, а цар и господа одма прекмече. и стану играти како им ми свирамо.

Дигнемо се једног дана те одемо у варош да пазаримо. Погледам, кад на једном диреку стоји прилепљена велика објава. Народ се беше скркао да види шта је. Лећумов се прогура кроз гомилу, дође бапк до дирека, па стаде на глас читати — чуло се по. свој пијаци. То је била заповест нашој „устаничкој чети“ од ђенерала Лафајета. Били су се побунили солдати у једној вароши, па је Лафајет позивао нашу чету да иде да их умирује. Еј, еј.... господине ЛаФајете! пујдаш нас на солдате, као да солдати нисунаша браћа. Да бог поможе Шовељу што нам је написао те сад зн мо шта се тамо ради, а онако би истина помислили да треба бити солдате.

Баш се онда народ беше помамио од љутине. „Гледај ти сад молим те! — солдате пујдају на нас, нас. туткају на њих.... а овамо гуле и нас и њих. Шта смо ми, а шта су солдати те да се бијемог — Солдати су наша деца, наша браћа и рођаци; ми смо. њини очеви, њини пријатељи. Ако је господи мука они нека се бију, а што да се бијемо миг — Ми смо са солдатима заједно, заједно ћемо против оне господе, која нас грабе — а ми не дамо више да нас грабе“ — и подиже се така вика као да смо на по-. жару.

Ту дође начелник, некакав дебељко, па нас стаде. наговарати да идемо против солдата. А наш Колинов: