Историја једног француског сељака

108

дере се те трешти сва пијаца: „не браћо! ни пошто не идите на солдате; мии они треба да смо заједно. Што не даду господа солдатима плату, па се они не би бунилиг — Али старешине неће. Њима то и јесте по вољи да се ми са солдатима евађамо и бијемо. А после погледаш, а они узјашили и нас и солдаде. Не те, по богу браћо, тако да се затрете и запалите. Ђенерали и овицири задржали су солдатску плату, њине мученичке крвавице проћердавала су та господа "са својим намигушама — паја богме, да солдати не ће више да их трпе. Сад гледајте ви, по господском ра'бошу излази опет да су солдати криви, а господа, ви'ш, добра су и права. Па удри сад на нас, да се ми бијемо са солдатима што они траже своју плату. Ваљда нам је чапља мозак попила да се чупамо са нашом браћом!

„Ко је варио кашу, он нека је и куса, како су 'орала господа, онако нека и влаче, а народ не ће да се меша-у то, — није то његов. посао“!...

Колинов је паметно говорио. Опет се на пијаци тодиже вика и ларма. Но опет сви, који су били ботатији, сва господа и чиновници пристали су да иду на солдате. Па знате како је; они овамо, онамо па некако спетљаше да се иде против солдата, па још уугодише колико ће војника дати наша општина.

УШ.

Сутра дан рано скупе се наши војници из наше „устаничке чете“. Било нас је свега 150 људи. ПШриватисмо се мало, узесмо по мало леба у торбу, па зајд!... Корачали смо и корачали; сунце је пекло да