Историја једног француског сељака

10%

ти мозак проври, а прашина се подигла да те лепо. угуши: пуна нам се уста у уши набише прашине. У вече смо били мртви уморни. Ноћу се уставимо темало оданемо, па после опет — путуј. Око подне. стигнемо у Линевил, а требало нам је још далеко да доепемо чак у Нанси — (тамо су се, знате, били побунили солдати). У Линевилу чујемо да се у Нанси примирило. Ми кад то чусмо, све смо попевали од радости. „Еј, вала богу, кад се тако сврши,“ говорио је народ. Но нас опет потераше даље. Изађосмо на друм па пођосмо, а прашина, кажем вам, дигла се као облак. На један пут тек се одлеже на једној страни: гру... гру... Ми мало позастасмо; наста тишина, — мува да пролети чули би је. Не прође много, а оно опет загрми на истој страни. Наш старешина прислушкиваше па нам тек рече; „то су топови, браћо! Отпочела ве битка!“... Скорим кораком! марш“!... командоваше нам старешина. Исплазисмо језике од умора, ал није нам помагало, ваљало је ићи даље. Шта ћеш Ко се са трицама меша свиње га поједу.

Дођосмо у једну другу варош, у њој је било битком набијено народа. Ту вам је било и војника, и радника, и сељака; све су их били протерали из Нанси да се не удруже са побуњеним војницима. Они су нам причали, да кад су њих прогонили, онда су ми-. слили да ће се у Нанси све умирити: кад оно, веле, од један пут потпустише наше старешине те Швабе нагрнуше на наше солдате, који су били устали, те: се тако отпочела сеча.

Из те вароши, у којој смо били, све се видело у Нанси, као да је пред тобом на длану. На путу смо. сретали много ојађеника, боси и гологлави јадници, само у једној дроњавој кошуљи лутали су по друму.