Историја једног француског сељака

110

То су били несретни радници, па су бежали из вароши у поље. Дођемо ближе вароши; погледамо четворица седе на једном шанцу, сви црни и крвави. То су били рањеници, они су погледали на нас тужно, но нису речи прословили. Ваљда су јадници држали да смо ми Немци. Док емо били још подалеко, чули смо само с десне стране да се пуца; али кад дођемо до пред варош, пуцањ се разлегаше са свију страна. Уђосмо гу варош, иђасмо по једној широкој улици. 4 обадве стране високе куће, свуд затворени капци и врата. Погледамо, а оно нам на сусрет трчи народ; беже, а за њима јуре војници на коњима, и оштрим сабљама секу и бију народ. Коме одвале руку, коме располуте главу, кога довате остраг по леђима. Коњи вриште, скачу, успињу се на стражње ноге; сабље севају, витлају се, стоји вриска, стоји писка јаднога народа.... Јао, браћо! много ли сам се јада онда нагледао. Боже, мој боже! како стра може да уђе у човека. Та народ је требао само да се окрене, па да јурне на оне бездушнике, само један пут да јурну жестоко, па да их све погњави као мува!.. Старешина нам заповеди да се склонимо на лево и да пропустимо народ. Ми тако и учинисмо. „Пунте пушке“ — од један пут сетек заори кумов глас, џа ома тако чусмо и Лећумова. Ми брзо почесмо да пунимо пушке. Народ је бежао иза вароши у поље, а за њим су као вуци летели војници. Но како видоше да ми наперисмо пушке они се мало сустукоше; ударише у страну једном улицом и на брзо наш сокак оста чист. Само овде, онде на калдрми лежали су људи; то су били трупови побијенога народа. Стаде мало али не потраја дуго. По вароши се опет поче разлегати пуцњава и вика; са свију страна почеше