Историја једног француског сељака

то црквама да звоне на ларму. Душа ме заболи кад

се сетим свију оних јада.... Жалошт и јесте, људи вучу: „јаој.... помагајте, не удри, брате, "не сечи ме живога ти бога“!.. а њих кољу и убијају!

Старешина командује да идемо напред. Пођемо, а пред нас ето ти иду Немци. Ту тек ми видесмо какву је бруку учинила наша власт. Дозвали су били швапске војнике да гњаве и даве нашу јадну сиротињу. О господо, о господо, куда ће вам душе!... За то ли народ откида од својих уста да вас одене, сам иде го, сам иде бос, сам се злопати и мучи, само да ви будете угледнији, и гле како ви отплаћујете за то народу. Довели сте на нас туђу силу да нас смождите. Народ тражи правде, јер се већ дави под вашим насиљем, народ тражи спасења, јер га ви упропастисте, а ви сте довели на нас потплаћене Швабе да нам они гроб ископају!...

Две ноћи и два дана нисам оком тренуо, те чим нам дадоше мало „вољно“, ја се свалих на земљу и заспах као заклан. Кроз сан чујем како догоне народ и сетрпавају у тавнице. Чујем писку, чујем јаук несретника, хтео бих да им помогнем, оћу да се пробудим, но никако не могу да се разберем из оног занова... савладао ме умор. Знам да је те ноћи много народа изгинуло од господске руке, но о томе вам не могу причати, браћо, јер нисам видео.

Сутра дан рано у јутру пробуди нас ударање у добош. Устанемо. Старешина нам нареди да одведемо у кулу све оне, што су били преко ноћ позатварани. Извуку их из затвора, па их натоваре на троје велике таљиге — то су све били рањени солдати, радници, сељаци и жене. Сви су били измучени, крвави и поломљени. Срце да ти пукне од жалости кад их