Историја једног француског сељака

112

погледаш. Пођоше таљиге, Који нису били са свим премлаћени њих повежу све по два и два, а стражари са пушкама пођу за њима. Три иљаде људи помлаћено је тада у Нанси, убијено је четрдесет жена, и деце, а двадесет и осам људи обешено. Четрдесет људи отерано је на робију. Терамо ми тако оеуђенике у кулу, а око нас царује мртва тишина као у гробу, на улици нигде живе душе, ни беснога пса: све куће стоје позатваране. Погледамо се ја и кум и ја му из очију видим да жали ове несретнике! А ко их не би жалио 2! Неки иду са свим голи, у других климата се одваљена рука, а код трећег лопи крв испод завоја на располућеној глави. Иду јадници и уздишу можда се сећају својих жена, своје нејаке дечице и рођака. Свакоме је тешко за својим. Ми смо то све лепо разумевали. Да је, богдице, било у нашој власти ми би сиротане ома пуштали. Но овако ниси могао ништа учинити. Трпи па ћути; то ти је. Морали смо да радимо како нам старешине заповеде, то и јесте несрећа, што сви војници и сав народ нису се држали заједно, но нас поцепала господа, па онда једног — по једног даве. У путу смо наилазили на многа мртва тела. Прекорачи их па ајде даље..... глибај по блату, које је крвљу замешено, као да је крвава киша падала.

Тако дођемо до куле и ту стану уводити рањенике. Ту ја видим да уз кулу чувају стражу војници из оне чете у којој је служио брат Никола. Приђем једном стражару те га упитамо: „је ли у вашој чети Никола Бастијано“2г — „Јесте“ — вели ми егражар

„баш главом тај Никола код нас је. Можеш га наћи код „Нове заставе“. Они су тамо“. Дигнем се

ја те одем „Новој застави“, ато вам је, браћо, онде ,