Историја једног француског сељака

13

где је била најљућа сеча! Ни дивљи зверови не би се онако клали, како је ту чупао брат брата. Што Тод си ту видио све је било изломљено, разбијено и сатарено. Ту су лежали и побијени коњи, по неки је још рипао. Жалост божија. По кућама се још чуло да се овде онде тек разлегне јаук. То су швапски солдати још једнако клали наше људе. А што не би, кад су им наша госпола дали власт, да убијају све непокорне наше солдате. О бездушна господо! проклет био и ко вас родио! По кућама су дуварови свуд били изрешетани куршумима и омашћени крвљу. Ето то вам се место и звало „Нова застава“. Кад ја тамо стигох баш су онда радници растурали барикаде и отварали пут да прођу кола на гробље. А у колима су возили лешине поубијаног народа. Ту је било набацано једно преко другог и жена, и деце, и људи. Жене су кукајући пристајале уз кола и тражиле међу мртвима своје несретне мужеве.

Једну етарицу одгуривали су од кола, а она је једнако пристајала наричући: „Јао, мога су сина убили, убили ми моје мезимче: убите и мене, убите и мене, крволочни зверови“! Ту упитам једнога војника, тде живи Никола Бастјано. Војник ми показа кућу, која је била баш спроћу мене, погледам, а мој Никола нагао се на прозор па пуши цигару. Викнем га и он ми брзо истрча низ леснице на сусрет, те ме уведе у кућу. „Ево, господо“, окрете се он својим друговима, „ово је мој брат! Гледајте какво је момче: — Је лиг“ Ту ме стану частити вином, а Никола вели: „еј, штета само што сте одоцнили! Ала да сте стигли ономад у вече, да се нагледате џумбуса; млатили смо, боже, и млатили“! — То се он, браћо, радовао, како су много народа побили

ИСТОРИЈА СЕЉАКА 8