Историја једног француског сељака

114.

Како ми је било да то елушам 2 — па још од кога! — Од свога рођеног брата.... Ту ми шану брат на уво да ће да га повисе у чину што је учинио услугу убијајући народ.

Тако вам је то, браћо; висока господа награђују своје верне слуге што су им помагали да се одрже у господлуку, да подаве сиротињу.

Други војници одоше да тимаре коње, а ја остах на само са Николом. Отанемо се разговарати о натој кући, о оцу и мајци, о родбини и свима нашим сељацима. „Лепо је, Мишо, што ти помажеш нашим родитељима!“ — говорио ми је Никола. „Ти си, брате, ваљано момче. То сам јајош одавна знао. Жељан сам да видим оца и мајку, али како да вам дођем Кад се сетим само ваше прљаве и чађаве куће, па лебу пола с песком помешан, а пасуљ прокисао, ух. баш ме прође сваки ће да вам дођем. Знаш, брате, ја не могу живети у онакој псећој кочини, као што ви живите; да једем само пасуљину; ти знаш како се од пасуља само трбу напне. Нисам брате ја то што си ти. Ти си сељак, и земљу да једеш па ти је лепо: али ја вам, брате, царски човек!... погледај — царска ми сабља о бедрима виси. Ја цара служим, еј...

Ја елушам, слушам, а овако ми се у трбуху премеће. Мој брат, до јуче ишао у дроњцима и јео паучљив леб заједно са мном, а сад га народ одео и наранио, а он гле како заковрчио носић. О, гаду ни један!... Закекечно ми се ту: „служи цара,“.. бре заплатићеш ти заједно са својим царем. Служиш цара, а овамо се народу скидају каиши с леђа док спреми свакога ђавола и за те и за твога лепога цара“.

Тако сам мислио у себи, али опет помислим, дај да ћутим.