Историја једног француског сељака

1715

Отпочне се говор о јучерашњој сечи. „Штог тако и треба“ — вели Никола. „Како то — тако и треба 2“ велим ја — „војници су тражили од старешина да им не закидају њине крвавице и да даду рачуна шта су радили и куда су дели војничке таине и муницију .. .- „Ти војници, то су ђубре!“ продера се Никола. — „Чекај само, опет ћемо ми повратити цару његову стару власт, а сељачки депутирци сви ће омастити личину.“ Погледам у брата, а на његовом се лицу развукао осмејак кад је рекао, да ће сељачки депутирци омастити личину... Чему се радује“ .. . Радује се што ће добити чин, а тај је чин купио убијајући свој народ. Зар је то мој брат — мој рођен братг! — Никад.

Већ ми беше прекипило да слушам ову погрду народа — и то још од мога рођеног брата, па с тога се дигнем и одем. Није само мој несретни Никола, има још много и много војника, који су готови да пуцају на свога оца, да удаве своју мајку, да рашчупају рођенога брата: најбољега друга и пријатеља, да опањкају, да оптуже, да криво против њега сведоче, да га упропасте — само да се тим улажу и удворе код старешина, само да добију једну звездицу више. Сами су поникли и одрасли на селу, сами су јели горак сељачки леб до јуче; па и сад их тиранишу и муче њине старешине, и опет они бране тосподу а даве народ. Еј, жалосна браћо!.

Много вам је, браћо, чудеса онда код нас било. Све се нешто кувало и мутило. Изађоше на видик многи људи за које пре нико није знао ни да » су живи. Људи који су до јуче џуприли по својим дуЋанчићима постајали су ђенерали и министери.

Сутра дан срећно се вратимо у наше село.

5%