Историја једног француског сељака

122 а а Отац говори, да људе као што је Дантон и Робеспјер треба чувати као очи у глави; јер таки људи _само и могу повести народ добру. Сад господа измишљају свако чудо на те наше пријатеље, но народ. добро познаје своје другове и не верује господским лажима. Господа би волела умочити своје "руке у крв Дантона и Робеспјера, но да им дапе бог-зна какво благо. Но нема..... Скоро ће, чини ми се4 сама господа да се очисте и да оставе места добрим људима.

„Око Петровадне, овде је била велика светковина.

И ако је киша ишла као из кабла, ја и отац опет пођемо у шетњу. Ту ме Дантон упозна са његовом женом. Чудо дивно каква је то лепа женска... Позове ме да јој одем у гости. Уз пут сретосмо Демулена, и он пође заједно с нама. Причао нам је, како се цар изговорио на кишу, па није хтео изаћи пред народ. А онда је баш требало да положи заклетву, да ће довека бити веран народу. Иде Демулен с нама, па све говори онако просто по.нашинески. Нема ти ту да се он ачи, и онако некако заноси у говору, као што чујеш код друге господе. Па и Робеспијер, и сви други народни пријатељи били су тако добри, дружевни. Отац се још одавна познавао са Демуленом. Тај Демулен издавао је једне новине, и све је, што год за њих треба, сам писао. А пише ти он, брате, све за народ, све о том какве уредбе да се заведу, па да народу буде лакше живети. Ишли смо један пут у театор. Тамо ти комендијаши и комендијашице граде триста џумбуса. Тамо ти и нас сељаке

и сељанке престављају.

„Где седи народ, што гледа комендију — то је једна велика великачка одаја, па све по њој пона-