Историја једног француског сељака

121

са многим ваљаним људима. Познајем Дантона, Демулена, Фрерона и друге. Сви су они народни пријатељи и сви их поштују. Много они мисле о добру свога народа; поштене душе! Да ти је, Мишо, само да их чујеш како дивно беседе. Кад стану говорити три дана би их гладан слушао. Кад они у скушитини стану говорити, а господа им ома смећу; не мили се господи да чују говор ових народних синова. А народ се, боже, слегне да их слуша, мислиш земљи је тешко. По некад они својим беседама тако раслале народ, да господу одма спопадне грозница. Радници, жене, деца, све ти то покуља кући где се држи скупштина, па ти ту вичу, боже, лармају, деру се, грде господу. Тек чујеш како се разлеже: „Треба повешати еву господу, треба их помлатити, подавити“. Лафајет узјаши на свога белца па пође кроз гомиле народа, наговара их и моли да се разиђу. Ни на сну ниси видео шта се овде ради.

„уда вам причам само шта ради бар један од наших депутираца, наш Марат. То тије живи окаченик. Ама свакоме ће он уватити крајеве, па да ти летиш. Окретан је као зверка. Он сваки час тек тужи по кога пред скупштинарима. Час набраја злочинства цара и царице, час вата шуровања кнежева против народа, час тужи господу, трговце, ђенерале — да нису уз народ. Он ти ту у сред скупштине тако из-

грди господу и великаше, да их ни пас с маслом не 5

би појео. Но отац говори да Марат доста претерује. Нађе се и међу господом по какав поштен човек, а ако оћемо право, и нас радника има свакојаких. Зар је мало њих који једнако и мисле како би господа постали.