Историја једног француског сељака

ју

120

што пишу књиге и новине, и богати трговци, и просјаци; све је ту утрпано. А на доњем боју има у тој истој кући и магацина, и свакојаких дућанчића са сваком дрангулијом. Овде у Паризу све су куће таке велике и пуне. Газде тих кућа, то су све главни трговци и богаташи, грдне суме згрћу они свакога месеца од кирија са тих кућа. Нема ни једног углића а да га те газде не издаду под кирију. Па како је овуд по улицама! Цео дан, целу ноћ пуне улице људи. Господа јуре на интовима, сиротиња вуче џакове, вуче еспапе и свако чудо, гурају се, вичу, лармају.... Овде има више од седам стотина иљада душа, и сваки дан све више и више бива; са свију страна придолазе људи једнако. Овде се не сеје рана, но је за овај народ догоне из ваших крајева отуд, из села и засеока. Па да видите како се свет ужурба кад задоцне кола е раном, море, није ни шала: да се отуд рана не донесе, еви би од глади помрли. Но и овако много људи помре од глади и од зиме. Ал ја не ћу много о томе писати; ја и ти добро знамо шта је сиротиња и невоља. Ето сад можеш знати каква је то варош Париз. Куд год се макнеш све улице једна дужа од друге, све једна лепша од друге. Зими овде готово и нема снега. Целе зиме сипи киша и вије се густа магла. Целе зиме готово нема светлог дана, све једнако траје неки сумрак. А лети како ти је овде! Прашина, дим, задај, нема ти овде онога чистог зрака као код нас на селу. Да немам овде посла, не бих ти се екрасила у овој вароши.

„Сад ја сама спремам све што треба мени и оцу. Богме, грдно се много троши; једва нам по која пара остаје за књиге. Ја сам се овде упознала поред оца