Историја једног француског сељака

124

коњ'ма, и поубијано ножем и куршумом. Но отац није могао ни довршити писмо — така се вика и чарма подигла, да те стра увати. „А јој, тако ли су господа учинила с народом у Нанси. Изроди погани! Пију нашу крв, па још траже да их за то повисимо у чину, да им дамо ордене. Све старешине у Нанси, треба за врат па о ледину; то нека им буде награда.“

„Ето, видиш, Мишо, како овде поштени људи бране вас сељаке и раднике и не дају да господа, цвељају народ. Дантон и други пријатељи народни много су благодарни оцу, што им је тим писмом очи отворио. Ето ти, Мишо, шта је овде ночинило твоје писмо. А сад, Мишо, у здрављу, и буди ми ведари весео. Поздрави ми љубазно деда Ивана, тетку Катарину и поздрави све паше сељаке, наше бираче, који су нас амо пратини у скупштину. Испричај им шта ми овде радимо, и реци им, да ћемо ми пре погубити главе, но што ћемо дати да се заведе и једна уредба, од које би проплакао народ. Ми тражимо за народ многе олакшице, ми знамо народну невољу и народну сиротињу, и ми нећемо дати, док нам душа у котлацу бије, да господа и даље гњаве и гуде наш „јадан народ. Кад је народ поверио у наше руке своју срећу, ми ћемо баш гледати да се не вратимо по'стидни. То је, Мишо, поздравље нашим сељацима, од њинога депутирца, а мога оца, У здрављу, Мишо ! + · . до године можда ћемо се састати .. .“

Чини ми се, сто сам пута прочитао Маргитино писмо — и опет ми је било мало. У нашу мејану једнако су долазиле комшије да и њима прочитам писмо Шовеља. Ја им читам, а они слушају, слушају па тек скину капу па веле: „Еј, да вам да бог сваку "срећу и берићет, наши честити депутирци; од вас