Историја једног француског сељака

130

и обучеш. Не мож да мрднеш, не мож' да седнеш, ви да станеш — а да ти не затреба штогод што су израдиле испуцане сељачке и мајстореке руке. То значи: да без нас сељака и мајстора сва господа не би могла ни данути. А можемо ли ми без њих Они веле, да не можемо. Ја сам им с почетка попустио, па сам признао да не можемо, па смо и опет видели да се с нама неправедно поступа. Ал то није тако, да ми без господе не можемо бити. Треба нам суд: па лепо, зар нама морају судити чиновници, који вуку прегрдне нлате, који звркте у интовима, који седе и живе без трага од нас далеко, никад им ни црне очи не видимо; Не треба нам то и ве мора то тако да буде, па да тек онда имаднемо суда и правде. Правду умеју да говоре и наша сељачка уста; судије могу да буду из народа — прости народни синови, а не господа која седе далеко и високо, па ће правда бити много боље заштићена. Чиновници су за то да отправљају народне послове, да врше оно што не може да врши сам народ; али кад на те чиновнике оде и црно иза нокта, кад се народ уплеће у дугове и парнице, баш због тога, што има толико господе, толико племића, богаташа и готована, онда треба да се чисти, треба једном да народ мане метлом, па да разчисти ледину. Да узме сам народ све евоје послове како ваља. Зар ми је то бог-зна каква мудрост, да човек суди правог Ја-богме, сад јесте мудрост, кад судије нити су чује ни виделе људе којима суде, нити знају ствар о којој суде, а овамо треба да погоде правду, — е, ту, богме, човек треба да буде, што но веле, — пророк — па да угоди по жици; с тога наше судије и не погађају да пресуде по праву, но оцепе онако од ока, ако један од парничара