Историја једног француског сељака

није још напред подмазао кола дане шкрипе. Ал кад је судија из оног места одакле су и парничари, кад се он меша и живи сваки дан са сељацима, онда он њих брате зна сваког у главу, сад само још треба да је поштен и разборит човек, па да ти пресуди правије но ко ти драго, јер људи из села обичпо много боље познају све спорове о којима се воде парнице по селима. Ето како ми можемо да се уредимо, па да нам није ни бригеша за господским уредбама. Још код оваки уредаба тек би процветали и пропевали. А шта ће и како ће да се уреде господа без насе!.... Видио бих ја њино добро јутро, већ напред знам њину уредбу; треба ли би сами да запну у ледину, па то им је уредба, друго им не би помогло, па нек се они праћакају колико год оће..... Но да вам причам даље како смо се кошкали са

Валешом. Он нас је тако почешће пецкао и пред кумом, па по некад, богме, окретао је и дебљи крај, изгрди вас као никога. Кум трпи, трпи, али по некад тек прогунђа: „Ех, гаду! — брбоскало ни једно.“ А ко је гад и брбоскало, то кум не рекне. Но Валеша види кога кум гађа, па тек се обрецне: „Јес...

јес... на свету баш је много гадова и брбоскала,“ — „И ћуркастих будала није мало“ — продужи кум, а испод ока тек погледа на Валешу. „А како би их било мало“ — настави Валеша — „кад су многи

зуквани увртили себи у главу да су паметни људи. — Такве су будале чини ми се, горе но њини остали другови.“ — И тако се почну пушкарати речима, да се искидаш од смеја. Загусте погнекад, мислиш, сад. Ће крв пасти, али опет се све разгали и прође на миру.

У то су се доба код нас проносили гласови, да

96