Историја једног француског сељака

141

нека за свако важно дело припитује народ, и нека“

не ради ништа, док на то не пристану и наши депутирци. Плату да му одредимо колико буде право. А кад му истече рок службе, онда, ако буде добар, можемо га узети опет, а ако не ваља, удри га ногом! Наћићемо другог.

Само су се о томе водиле препирке читаве три недеље у нашој скупштини. Господски и поповски депутирци једнако су говорили, да нама цар треба, да њега не треба судити, и да се он не сме вређати. А многи су се опет били толико поплашили, да су трчали и ударали метаније пред царем. Тако је био застао посао па ни помаћи, не можеш гакренутијни напред ни назад. Народ је чекао, чекао, паму се већ ијдосадило, те узме и напише прошеније депутирцима, да сметну цара с чина. Но наши депутирци узму наше прошеније па га одбаце на страну. Ту народ плане, скупи се на Марсово поље и опреми депутирцима другу молбу, само што је ова била жешћа од оне прве, Но управитељ вароши, Баљи, ујдурише, те народно прошеније стигне доцкан у скупштину; кад су скупштинари већ били решили да се цар“не може узети на суд, јер је он, као бајати, светиња, неприкосновен.... -

Народ то узме као издајство од наших депутираца; по њином рачуну цар је могао да дозове на нас и Немце и свакога ђавола: могао је да нас огули и одере до голе коже, могао је да нас испребија и помлати, па га опет не смеш позвати ни на одговор, а камо ли да га казниш за така недела. Је ли то правда, браћо г!...

Кад то народ чује, он се још жешће разјари; покуља на пијацу, па довати да пише ново прошеније_

>=