Историја једног француског сељака

140

ми сељаци, ми смо мало радости а много невоља видели у нашој земљи, па опет је волемо, опет кад куд пођемо ми заватимо шаку земље, па љубимо нашу милу мајку, која нам је давала суву кору леба, па велимо: „прости нам, мајко земљо.“ Кад би господу дотерали, па да их упрегнемо да ору и копају нашу ранитељку земљу, можда би се и онп опаметили....

Ја сам био погодио. Кад смо вратили цара натраг, и кад му је већ понестало пара, јер је све био раздао својим улизицама, онда та и господа потуре. Сви се разбегну. Тако! Док је било пара и весеља, док је цар просипаб блато, сва су му господа била пријатељи, а кад се преврну лист, а они нададоше тутањ, разбегоше се, као гаврани кад оглођу стрвину.

Из многи чета и батаљона овицири су поутецали Немцима, а у Лилу господа су хтела да предаду варош Немцима; но народ помогне нашим војницима те одбране варош.

Баш су била мутна времена. Легнеш у вече да спаваш, а сам тек мислиш: „ну, ако нас ноћас нападну Немци па потуку све на легалу!“ Већ се тада свуд јавно говорило, да цар вара народи шурује са Немцима о нашој кожи. Народ му је дао силу и власт, а он сад с овом силом и влашћу кра народу врат. Башг се, вала, више није могао трпити; само нисмо знали шта ћемо са његовим чином. Једни су говорили да треба наместити за цара његовог сина, други опет — да нам никакав цар и не треба. Цар, веле, арчи многе паре, а још више даје својим чиновницима и љубимцима, а што је најглавније, и без цара можемо се уредити и управљати да не може бити боље. Нека наши депутирци изберу човека на годину, јал на две, јал и на три године, па нека он управља,