Историја једног француског сељака

139

да се оружа и да буде спреман и на опрезу. То је значило, да сав народ треба листом да устане....

Но потреви се, те нам цар не умаче: стигли су га на по пута: ту га зауставе па га онда лепо у миру врате у Париз. Он је био заждио Немцима да бежи, ал му, на његову жалост, пресекосмо пут. Ту ти онда баш и један ђенерал напише писмо нашим скупштинарима и каже им, да на нас иду сви немачки цареви. „Чувајте се“ — говорио је ђенерал. „Ако цару и царици повали једна длака на глави, онда тешко вама! Ни камен вам на камену не ће остати. Ја знам све стазе и богазе, па ћу ја повести Немце на вас“.. Тај је ђенерал у Нанси пујдао солдате на народ, он је и цару помагао да побегне, а сад је пристао уз Немце и претио да их проведе у нашу земљу. „О, чудо дивно! Ја какви ли ти гадова нема још на овом црном свету“, вели отац, кад му ја прочитах то писмо. — „Кад би наш Никола тако реко, чини ми се, ја бих, или одтуге умро, или би га баш мојом руком укапио. Ја како може, мати га божја поразила, тако претити својој земљиг!..“ „Е, мој оче — ти с тога тако мислиш што ниси господин и богаташ. Њима таке мисли никад и не долазе на ум. Шта они маре за своју домовину“ Њима да је цара, да им је робова који ће да их служе и дворе, да им теку благо — то они оће, за тим они чезну. Где тога има, ту је њима добро. Видили сте ваљ'да, како раде наши племићи и господа. Забију се у народ, као крља у овчију кожу, те се нагутају пара, па после веле. „не ваљају ми ови људи и ови адети; идем у друге државе, па ћу тамо царски живети,“ Таки су тиљуди. Они би своју рођену земљу продали за један масан ручак. Нису они то што смо