Историја једног француског сељака

људе. Тако и треба. После тога дрљало се по проданим новинама, да су се овериски солдати узбунили. Шта господа зову буном, ја управо не знам, али знам то, да господа називљу бунтовницима све, који не ће да трпе њин силеџилук....

У то време умре Мирабо. Ја сам већ причао да је он с почетка био са свим уз народ, но после се поквари, право рећи, постаде поган! Почео је био да угађа, што но кажу, и нашим и вашим. Ласкао је народу, а овамо се вуцарао с господом, хтео је, што но реч, и ђавола да кади и богу свећу да пали, ал за то је и проиграо своје име. Народ га је познао брзо какав је. Не може, брате, то да се мига, но ако си за нешто, а ти баш буди, јер вере ми, сељак и ако изгледа да ништа не зна, опет има под његовом шепом доста памети, за час он позна ко вреди и ко стоји на белези.

А господа у то време еве су нам више и више досађивала, варали су, увијали, плели народу замке, молили Немце да нас нападну — продане душе.... Кад на један пут а ми ти чусмо, да је цар некуд умакао. Ома се пустисмо за њим у потеру. Ударише звона по свима црквама, залупаше бубњеви на све стране; брзи коњаници бацише се коњима на рамена, па полетише у потеру на све стране. Беше завладао ужасан етра. Сви су говорили да је цар е царицом побегао Немцима, да се договори са њиним царем, да искупи око себе све изелице, што су умакли из наше земље, па да онда заједнички груну на нас, да нас смрве у пра и пепео. Сутра дан по свима зидовима биле су излепљене објаве наших депутираца, у којима се позивао народ да саставља устаничке чете,