Историја једног француског сељака

131

тлавом плати, баш нека се плати. Слатко је за народ умрети....

Не прође много па се опет пронесе глас, да је, као бајати, цар болестан, па му доктори рекли да се мало прошета по нашем царству, да мало попутује. У то доба оде од нас онај батаљон из Нанси, а нама дође други што су га звали овериски. Војници у овом батаљону били су све ваљани људи; увек су ти се они с народом држали. Једног дана изађу ти они сви на пијацу, уреде се и почну ударати добош. Око њих се скупи многи свет. Дотрче овицири, дође и сам пуковник. „Шта је тог“ дере се он, добоши лупају ли, лупају, а нико се не осврће на њетову вику. Народ гледа па се само диви. Док тек престадоше добоши а три стара солдата, брканлије, изађоше из реда, и један викну: „каплар Равето!“ — Каплар се одазва: „ја!“ „Изађите амо на среду!“ — каплар изађе, а брканлија му каза, да су га војници изабрали да им буде пуковник. Равета остави пушку а узе бритку сабљу, а војници му учине „пред-перси“, па онда изберу капетана, мајора и друге старешине, А њини јучерањи овицири стоје, гледе и дркте, не смеју ни да прослове. Богме, добро им је било ићутати, могли би их војници подавити као муве.

Нови пуковник окрете се овицирима па им вели; удаље од сутра да ми се више нисте скрасили овде, да се чистите ома, да молите бога да вам више ни врана кост амо не донесе“. Покуње се овицири; кисела им беше каша, ал опет је прогуташе, отомбољише нос, савише шипке па се одлуњаше. Солдати су били опазили, да та њина господа оће да их предаду Немцима, па с тога су им и дали пут, а на њино место сами су понамештали друге поштене