Историја једног француског сељака

136

да то, браћо, што вам ја истину говорим и очи вам отварам. Ја говорим да ви тешко и мучно живите, Зар то није истина > Ја велим, ви се с тога злопатите и мучите што вам господа и каишари однеше и црно иза нокта, што вас варају и опкрадају! Пазар то није истина» Ја вам говорим, да, ако оћете, да и ви бар кад год угледате бела света, да треба да се један пут исчупате из канџи ваших мучитеља и крвопија. — Зар то није тако, или ваљда ја лажем 2 Господа и каишари никад вам не ће истину казати; но то им још није доста, они ни другима не дају да вам кажу шта је правда и истина и како ви на правди страдате и пропадате. Они свакоме оће да запуше уста, ко прослови истину, они му је кундаком у уста сабију; ко брани правду, они га апсе, гоне и даве, муче га сваким мукама, па га најоосле и убију. Они мрзе на истину, они стрепе од истине, горе се боје ње но живе ватре, но оштре сабље. Они би хтели да народ ништа не зна, ништа не чује, да остане до века згажен и задављен. Од такога се народа лакше цеди. Такав народ превија колена као камила, да му натоваре тешка бремена, и ћутећки, у нечувеним мукама, носи страшне терете, под којима му пуца кожа, ломе се кости, као суво грање, и витешка снага сломљена и ргзваљена пада у гроб да се одмори. Такав народ не уме једним ударцем да здроби главу змији, која му оштру жаоку у ерце забада, да му полоче сву крв, а у оно што још остане да набљује свој страшни отров. Такав народ страда и ћути, с тога би господа и хтела да имају такав народ. Но ја се не би поплашио од њиних мука, ја би вам говорио истину као што вам и сад говорим. Џа нека.... ако је суђено да се