Историја једног француског сељака

135

папи, (а лапа, то вам је, онако просто рећи, митрополит, управо старешина над свим свештенством, па то ти је. Кум се много љутио, што су тако олак прошле парске тетке, које умеју да смакну дванајест милијуна па да беже. Он би хтео да их најпре мало проводају кроз варош, да их народ види, па после да их пусте. Господа су једнако бегала из наше земље а ми смо за њима викали: „срећан вам пут тичице! — бежите, бежите од нас, али кад дођете амо опет натраг, да бог да ома вратове поломили,“

Свуд је владала узрујаност, буна већ у велико пламтила, револуцијонарни дух усталавао је целу Француску. Народ је једнако стрепио да цар и господа не учине неку комендију. Робеспијер и Демулен непрестано су говорили народу: „Не дремајте, браћо, пазвите и чувајте се. Господа просипљу силно злато да поткупе ваше посланике. Цар се договара с Немцима, и позива их да на нас завојиште. Оће да нам отму нашу златну слободу, па опет да нас стрпају под господску чизму“!...

Један пут париски радници науме и скоче даесруше весенску тавницу. Бастиљу они су већ срушили, па сад хтедоше и ову другу. Но овај им пут Лафајет силом смете да учинешто су хтели и штоје правда искала. Колико је невиних људи иструнуло под тим проклетим тавницама. Силна господа никад не воле да им се правда у очи говори, па сад само кад имају силу, они онда даве и гњаве ко год се усуди да протествује против њиног насиља. Ето на пр. ја, ја вам пишем књигу и учим вас добру, али да сам нешто живио онда, па да ме увате господа, не бих вам ја више видео белога дана! Оставио бих кости у оном гробу, у који живе људе сарањују. А за штог