Историја једног француског сељака

184

се писало по свима новинама. Кроз нашу окружну варош ПФалцбург пролазио је један ескадрон, и с њему се говорило да оће да се преда Немцима. У вароши је онда боравио лаврецки пук, те ти солдати из овог пука искоче пред ескадрон, поватају коње за узде, и стану питати коњанике! „казујте уз кога сте“ 2 — јесте ли уз народ или нисте2... А коњаници, у место да одговоре, поваде сабље и почну рубити десно и лево, посеку много људи и отскачу на својим коњима, јер су пешаци били без оружја. Тако су ти погани коњаници учинили страшну сечу, јер су ненаоружане људе напали. Но цар опет коњанике похвали, а јадне пешаке испсује и изгрди. После тога тргну од нас тај пешачки батаљон, а прате нам онај што јеу Нанси онако грозно поступио с народом. И до год је тај батаљон боравио у нашој вароши, ми смо се са овицирима крвнички гледали, А како не ћеш, кад су баш ти гадови туткали солдате на народ. 2 8

Не прође много, кад чујемо ми, да су царске тетке згрнуле дванајест мдлијуна, па стим новцем хтеле да побегну у туђе земље. Но на срећу наши их људи поватају. А оне се, боже, преплашиле — мислили, полудиће од стра! па ти у оном страу довате и напишу писманце скупштини. Да видите само како су написале, веле: „Опростите нам, за бога, ми нисмо ништа хтеле, ми смо тек онако... Нисмо ништа зло мислиле. Велика почас и слава вашој скушштини. Само нас пустите... Ми — ништа нећемо. Во имја оца и сина и свјатаго духа, амин“.... Е, што смо се исмејали о томе глупом писму, то више нема. Одузмемо ми паре од „тетака“, па их пустимо нека иду на четири стране. Оне се дигоше и оду право