Историја једног француског сељака

133

су другом давали да једе. А у нас не ће продати у залуд ни један комадић земље“....

Дођем ја кући па велим: тако и тако, кум ми је повисио ајлук, сад могу дати брата да се мало поучи у школи код оца Кристивора. Али оћеш! Мајка, скочи на мене да ми очи ископа, не дам, вели, ово дете у ту проклету школу, да ми и оно постане такав безбожник, као што си ти, да послеи оно војује против господе и попова, као што ти радиш“! Отац се на њу наљути за таку грдњу, па поче да виче: „Ех ти будало ни једна! баш ти је сва памет изветрила! За тебе и нису боља деца, но што ти је твој лепи Никола и Лаза. Дигли се они па лепо дунули у свет, а за оца и мајку немаре ни да чују. Ето какви су ти твоји богомољци и господске пришипетље. На устима им је мед, а на срцу јед; лепе им речи из уста капљу, а зла им дела из руке испадају. Ја сам их родио, али боље да сам гују родио. — А Миша, какав је наш Мишаг... Никуд се од нас не одваја, све што заради и заслужи с нама подели. Да није њега, шта би миг Пропали би као ниКО И теби опет Миша не ваља! — безбожник ти је.... Е.. ех“!... И отац је још дуго и дуго тако говорио матери. Једва смо јетако умирили, једва је склонисмо да пусти брата у школу.

У то доба изађу наштампане књиге, у којима се казивало колико иде господи на пензије и остале награде. И шта мислите, колико је одлазило; — Педесет милијуна болан за годину, а народ је овамо умирао од глади. Е дед сад живи! Господа су сепрепала, кад видеше да народ сазнаде шта се на њих троши, те ударише да беже на све стране, а Немци су се већ били спремили да завојиште на нас, тако