Историја једног француског сељака

148

брате ја њу од јуче, но ово су већ скоро две године, А како сам је жељно очекивао!... Но што ту да просипљем много речи... Били смо обоје млади, обоје здрави и лепи, заволели смо се, па то ти је. Што би то крио, у том, браћо, мислим да нема греха што се млади људи воле. Одма сутрф дан Шовељ сазове све наше сељаке, да им каже шта је радио и шта је урадио у Паризу.

„Ви сте браћо, наручили нама депутирцима да издамо нове законе, да заведемо нове уредбе“ — тако отпоче Шовељ. — „Ми смо завели нов ред, написали смо нове законе; цар их је потписао, и заклео се да ће од сад владати по овим законима. Што год сам могао, ја сам, браћо, учинио за ваше добро и на вашу радост. Што нисам могао, уздам се, не ћете ни истраживати од мене. Пред господом, ја сам вас бранио како сам умео. А сад да вам кажем шта смо и како смо наредили. Прво ово: „Депутирац мора увек да одговара за своја дела пред онима који су га изабрали.“ Ето на прилику ја) Ако нађете да сам чинио своју дужност, ви ће те ми рећи: „вала ти, брате“, а ако сам вас где год издао, јал преварио, а ви сад можете да ме начините горег од пачавре“,.. Ту се подиже ука, вика, ларма. Сви су валили Шовеља, блатодарили су му као оцу, пљескали су му у дланове. Кад се жагор мало поутиша, Шовељ опет поче: „Кад сам пошао у Париз као ваш депутирац, тада је све наше царство било раздељено на три класе: на господу, на попове и на народ. Ви добро знате да су код нас господа и попови све имали у својим рукама, свуда су радили како им је воља, свуда су они били власт и старији, а народ је само плаћао порез и давао све што од њега господа. за-