Историја једног француског сељака

148

разиђу од наших граница и да не чине емутње по народу, или ће им се друкчије одузети и распродати сва имања, а њине ће се главе уценити. Али гтај сад, цар не хтеде ни пошто да потпише ту наредбу. Те тако та наредба и оста без важности.... Но наши посланици убрзо опет издаду другу наредбу: да се непослушни свештеници збаце е чина и да им се запрети и забрани да не смеју служити службу. Цар ни овај указ не хтедне потписати. Дакле цар, овамо, онамо, па не ће да потпише ни једну наредбу, која се издаје на нашу вајду; а што ће нас оковати и нама врат ломити — а,то би цар оберучке потписао. А шта ли то значиг Значи да се цар бринуо само за свој трбу и за кесе своје лепе господе, а за нас ни бригеша. С господом се држи, с њима шурује, = за нас не мари колико за лањски снег. Е.. е.. е, не ћемо тако. Право су имали што у то доба није ама башнико веровао цару. Целе зиме код нас је било комешања и емутње. А зима је била те године љута и опака. Сељаци еу цвокотали по својим уџерама и мислили су: „Шта ли ће ово бпти најпослег ко ли ће жив дочекати да опег рану у земљу метег!.... Да ли не ће наше тучне њиве и ливаде погазити бесна госпоштина својим атовима, — да ли не ће крвава војска на својм ногама разнети наша пољамн наше усевег — Кад би сад од некуд донео бог јат ђаво, цара или царицу, или другу какву велику господу у ове наше страћаре, те да виде како ми овуд зебемо и гладујемо, онда би ваљаде могли да виде за што ми устајемо и вичемо против њих. Нашег цара, царицу и господу многи жале!... А за што их жале, то нико но уме казати. Чудни људи! жале оне обесне готоване, а за нас сељаке и не сећају се...