Историја једног француског сељака

170

нама Немци натрљати нос. Још су наша господа и то писала, како Немци имају свачега доста, и топова, и пушака, и барута, и сваке спреме. Наши су магацини пуни сваких потреба, писали су Немци. А њини највећи магацини били су у Спиру, Вормеу и Мајнцу. Наши су једнако премишљали, како ли би се докопали тих магацина. Мука је било с тога, што је код нас било мало војске, — једва четрдесет и шест иљада, а од њих требало је двајестину иљада оставити да чува логор. Значи, за нападај имали смо спремно код нас само двајест и шес иљада.

У том логору нисмо остали дуго. реместе нас у варош Ландау. Око те вароши и ако су били камени бедеми, али опет би од њих била слаба вајда, да непријатељи нагрну. Свуда је био проломљев тај зид. Но добро је што се Немци не сетише одма да нападну на варош, а ми ти се брже боље подуватимо да поправимо бедеме. Зидари су зидали, ковачи су ковали разне справе и штрументе, други су копали шанчеве и градили насипе. На један пут немачки заповедник над војском, ђенерал Брауншвајски, поручи нам да се лепо одатле у миру и љубави разилазимо кућама; а ако га не послушамо, претио је, да ће нам он са његовим солдатима поробити сву земљу.

Кад се то код нас прочитало, сви смо чисто побеснили. Ах, гаду швапески! мислиш е децом говориш; оћеш да нас заплашиш. „Идите кући“... отићи ћемо, узми што не ћеш. Ту упознамо да се немачки ђенерали инаш цар једнато договарају, јер је ђенерал швански писао у свом поганом писму: „ако се само усудите да ма и најмање увредите вашега цара, онда се добро држите“. Б дед сад ти! Шта се њега тиче