Историја једног француског сељака

169

вимо, опет пођемо даље. Са свију страна придолазиле су нове устаничке чете. По селима свуда се лупало у звона и сазивао се народ да иде на војску... Око подне приспемо у варош Бичи. У Бичи добијемо праха и олова за пушке и одатле нас оправе у рикхајмски логор. Тај је логор био ушанчен. Наоколо је био ископан велики јендек, а горе направљен бедем, па по бедему свуда размештани топови, а стража је и ноћу и дању слата по бедему. По некад по неко лико месеци седе војници у таквом логору. Другог дана стигнемо у Рикхајм, а одатле до логора није било још далеко. У вароши чујемо да се наша војска јуче сударала с Немцима и да их је добро даривала. Причали су нам и то, како је један мали дечко ударао у добош и ишао у битку заједно с нашим војницима. Један Немац налети на њега и одруби му десну ручицу. А мали добошар опет није пао, ударао је у добош једном руком, док га нису Немци прегазили коњима.

Тако се, браћо, код нас отпочела војна,

Дођемо у рикхајмски логор. Марку, Дивесу, Ивану Раину и мени одреде да пребивамо код једне сироте удовице и определе нам једну оџаклијцу. Ранили смо се које чим, и кромпирима, и скробом, н свачим, а спавали смо ко на сену, ко у кући поред ватре, ко у шаши. А по немачким новинама једнако су писали, како смо ми голи и сиротиња, ми сељаци, како се рђаво ранимо, и како су наши сељачки ђенерали незналице. А наша одбегла господа писала су по новинама, како би се сад ми сељаци свега ратосиљали, како ћемо надати тутњаву чим пукне прва пушка, и како ћемо безобзирце побећи опет нашим свињама, јер није за нас војска. Писали су, како ће