Историја једног француског сељака

182

тиву нас и наших депутираца; Немци су победили нашег генерала Димурија, а Инглези скупљају велику војску на нас, депутирац Дантон говорио је да треба ударити већу порезу на богаташе, а богати депутирци се опет на то страшно разљуте, па неће никако да пристану.... Сад узми како оћеш, оно не ваља, те не ваља. Није лака ствар ни е Немцима изаћи на крај, а и како ћеш кад њих по пет-шест на нашег једног човека.... У варошиесмо имал свачега задовољно: и пушака и праха, и воде, и леба, само смо стоке омало имали; за то се наши ноћу почесто и извуку у околна села, те отимају од сељака стоку, али се сељаци досете те стоку отерају у планину, те тако ништа не могосмо упљачкати, с тога се те ноћне пљачке и оканусмо. Сад ти се почнемо се Немцима чаркати. Мало, мало па тек оспемо на њи из топова картече. (Картечи су повеће гвоздене јабуке, којима се пуца из топова и које од једном повише људи сваде.) Но и Немци нису седили екрштених руку, и они ти почну нама одговарати. Загрувају тек њини топови и запљеште пушке, а оно тек видиш како један куршум пролети кроз пенџер у кућу, а стакло од прозова оде у триста комадића, друго тек згоди ког човека на сокаку, а овај ти се скљока као нека мешина, и тако непрестано. Баш смо били у врло рђавом положају. Наших новина нисмо с нике стране могли добити, но само добијасмо швапске. А у тим новинама само пише како је наша отачбина ева опустошена и опљачкана, како су сви они, што су били уз народ, главе погубили да наши војници не слушају своје командире, но се лепо екупили па окренули против наших депутираца; да су вандејско окружије подигли попови