Историја једног француског сељака

188

на оружје за господу и царево балавче и да ће нам царица и господа баш добро- поткратити рукаве. Наши овицири заклињали су се да Немци лажу, и да нарочито тако пишу и растурају их међ нас, само да нас заплаше, те ми да надамо тутањ и њима Мајнц оставимо. Ви'ш ти, молим те, баш су они желили да узму Мајнц, али оћеш, не дамо се ми баш тако лако преварити, па нек они тамо пишу како им је воља; ми смо се утврдили па недамо, нек дођу синови мајчини па нек нас истерају. Немци су чекали не ћемо ли се предати, али кад видоше да од тог посла нема ништа, они намисле да нас глађу принуде на предају. Тога се нисмо бојали, јер смо имали свачега доста а и чули смо да нам генерал Кистен иде у по моћ, да растера Немце и да нас од те беде избави. Тако чекајући помоћ, ми смо продужавали наш посо, изађемо из вароши па нападнемо на Немце. Истучемо се, истучемо се баш добро, па онда ајд одемо натраг у Мајнц. Но једном смо грдно награисали. Кренемо се лепо ноћу да ударимо на Немце, па не потревимо право пут, но заврљамо по мраку и тако натрапамо на највећу немачку силу. Пошто се ту баш онако својски избисмо, онда се повукосмо натраг. Много ти _је наших онда изгинуло. Некако сви наши војници онда нису имали једнако одело, тако је један наш пук имао беле мундире, а и Немци су имали беле Еле наши, нешто због помрчине, а нешто и заборавили да и наш један пук има беле мундире, лепо ти опале на њих, и тако се међу собом покрвимо, и тек после, пошто смо се приближили, ми се упознамо да смо наши, и онда слошки навалимо на Немце. После те сече Немци ти почну палити варош бомбама. Но много ти је пало онда те Швабурије, али и наши су