Историја једног француског сељака

15)

на су се били исклали е нама као зверови! Колико је пута наша скупштина слала на њих многе чете и Јаку војеку, па су им опет слабо што наудили. Опаки су то људи били. Кад дође до боја, одма лете у очи као осице. Кад нађе несрећа некога од војника те падне у њине шаке, они га ударе на жешће муке, но што су ударили Чивути Христа. Паињине жене, као да су све биле вештице. Где год су уватиле каквог рањеног војника, одма су га убијале. Е дед, ита ћеш ти сад с таким људима! Кад су се они толико заузели за господу и за лпоповштину, па своју рођену браћу убијају као бесне псе, онда, ботме, и нама нема другог лека, но да бијемо и ми њих. Ако је њима по вољи да довека раде за попове и господу, богме, нама није, И овако смо већ доста за њих радили; више не ћемо; а кад Вандејци помажу поповима и господи, да нас надвладај у, онда ћемо се богме, поклати, па — куд пукне. Душа нас боле што морамо да убијамо нашу браћу сељаке, али шта ћеш кад баш та браћа, натуткана од господе, дижу на нас секире.

Еле, ишли смо и ишли и далеко смо зашли у „туму. Пут је био узак и чагљовит. Идемо и једнако прелазимо и загледамо, да нису где год засели Вандејци. На један пут тек плануше пушке из једног шумарка, па онда из другога, и тако окупише сипати на нас ватру са свију страва. Дођосмо у заСуну; чујемо само да грокте пушке и видимо где падају наши људи, а непријтеља нигде да угледамо, Крију се, проклетници, за шумарке и трње, па само пале. Једва мало дођосмо к себи, те окуписмо и ми њих. Подуго смо сепушкарали. Од наших паде много, но и од њиних паде доста. Напослетку прочистисмо

195