Историја једног француског сељака

90

Међу погорелим и порушеним зградама нађемо још пет топова... Село Сен-пер све изгоре, и тим се сврши овај судар. У овом боју мене ране куршумом у груди; закрчим, почнем пљувати крви и занемогнем. Старешине ме прате у Анжер у болницу.

Чим мало пооздравим, а ја се испишем из болнице, придружим се своме пуку и пођемо даље. На путу добијемо заповест, да, што се може пре, свршимо с Вандејцима, па да се враћамо, јер су на нашу земљу нагрнули непријатељи са свију страна: Интлези, Холанђани и Немци. У то време изда наша скупштина једну прокламацију Вандејцима. А у прокламацији овако је стајало: „Господа вас и попови подбадају, да се бијете и кољете с нама, да отимате и арате. Не слушајте их! Ви не знате, шта они оће... Они оће, да вам одузму слободу, да начине од вас опет робље заробљено, као што сте и пре били. А шта ми оћемог Ми оћемо, да уредимо да свима буде згодно, лако и Лепо живети. Ми се не старамо о господи, но о вама, о раденом народу. Ми оћемо, да сви људи буду слободни, једнаки, да живе у слозим као браћа!“ Дивота, што је лепо била написана та прокламација, и еве онако јасно и лепо поређано....

Приближавала се јесен; лишће је жутело и падало с дрвља. Загазимо један пут у густ, мрачан луг и натрапамо на Вандејце. Они су се били посакривали по шуми и жестоко окупе пуцати на нас из пушака и толова, Много од наших погибе ту за тили чле. До мркле емо се ноћи овде тукли, и једва се на једване јаде извучемо већ у мрак из те проклете шуме.

Тада нам баш и и изађе прокламација од скупаитине. „Лион емо умирили, говорило се у проклама-