Историја једног француског сељака

198

цији, наша јуначка“ вбјека ушла је у варош и казни подле издајице. Нико не ће измаћи од њенога праведнога суда. ИМ ви гледајте, те свршите с Вандејцима. Идите и умирите их. Нека ишчезну са лица земље непријатељи наши; они су и непријатељи народа, и кад им утрете траг, цео ће вам народ узвикнути: „живили“, и никад не ће заборавити ваше јунаштво. Нека сваки од вас овако рекне у себи: „ја данас морам свршити с Вандејцима“, па ћемо их разагнати као зечеве!“ Нисмо баше великом радошћу читали ову прокламацију, јер смо знали, да не можемо тако брзо севршшти с Вандејцима. О људима који не жале умрети и лете у бој као суманути, не свршава се тако лако. Дуго емо сегтонили за њима.

Вандејци су молили Инглезе, да им дођу у помоћ. Ето до чега су дошли! Нису хтели да знају за своју браћу, но су против њих звали непријатеље. Вандејци су од злобе са свим побеснили. Али су Инглези — препредени људи; воле новац више него ишта. „Дајте нам макар једну варош, па ћемо вам помоћи“, казали су они Вандејцима. Они су већи пристали били на то; али не могоше да предаду ни једну варош, Узалуд им је била мука! Чекали су и чекали Инглезе, али им ови не дођоше. Тако ти се наши Вандејци ошвањише.

Настаде зима: сметови завејаше; цича је била велика. Ми бејасмо готово голи и боси; јако смо испрозебли. 'ако ти је, брајко, кад ваздан идеш бос по поледици. Измучнемо се са евим... А Вандејци се дуго не скрасшше, но се почеше селити, заједно е децом, старцима и бабама. Све је то требало ранити. У ком се селу задрже два три дана, опусте све село;