Историја једног француског сељака

БЕОГРАД

|шка Сејомс изеду све, што СВјЕМО МЕ А има су ишле и многе каруце, се господом, поповима и калуђерима, који су бежали из земље. Они су ишли из места у место, а ми смо ишли за њима у потеру. Где год смо се срели, тукли смо се. Они пређоше преко широке реке, што се Лоара зове, и стигоше у варош Мен. Ту их стигосмо у ноћ. Било нас је петнајест тисућа. Дуго емо пуцали из пушака на варош, после од једаред налетимо у улице.

До у јутру Вандејци већ нису били више у вароши. Изишавши из Мена, стадоше лутати по пољанама и шумама. Ми се опет пустимо за њима. Господа, видећи да је рђаво за њих, оставише Вандејце и утекоше. Ми гонисмо Вандејце и тамо и амо, док их не прикљештисмо у теснац; с једне стране била је Лоара, с друге велике баруштине, а на трећој ми смо стајали. Они нису могли ни напред ни натраг, него се шћућурише у једну варошицу, која је поред бара лежала. Чим је сунце изашло, ми се почесмо пушкарати. Приђосмо им ближе, па се доватисмо, Жалост је било погледати, како смо један другог таманили. Ником се није праштало. 'Тукли смо се где смо стигли: и око вароши, и у вароши, по кућама и · баштама, па и по црквама. Зацрвене се снег од крви. Од Вандејаца само њих три тисуће прегази преко бара, па умакоше кућама; остали сви изгибоше. Од сто тисућа људи оста само три тисуће. Тако се за: врши рат с Вандејцима, и ми се вратисмо из њиовог округа!

Враћајући се кући, ја добијем писмо од Шовеља, које ме јако обрадова. Писао ми је, да је заједно е Маргитом и свима нашим здраво и да ме жељно очекују.

199