Историја једног француског сељака

202

додао неколико речи. Видим да се сећају они мене, као што се и ја њих сећам. Тако и треба да чине сви народни људи.

У то време ја опет занемогнем, почнем пљувати крв и опет ме отправе у болницу. Унутра у грудима страшно ме је болело, болела ме је и слабина, и рука. Лекар ме прегледа и каже да ја једва ако још један месец издурам. Ту ме старешине онда отпусте из војске на неизвесно време. Умреће, умрети, — мивлиле су старешине — па онда бар нека умре-код своје куће; нама овде и тако више не може ништа помоћи. Но на моју срећу лекар је се преварио. Од тога доба има равно педесет година, а ја сам још жив, и душе ми, још се добро држим. Маргита, кад је чула за мој отпуст, прати ми путни трошак, ија се кренем у постојбину. Време је било да не може бити боље; по пољима се дизао мирис, било је топило п свеже, зеленило ми је свуда мамило моје испијено око. Њиве су се еијале спрам сунца, видело се да ће бити добра жетва, само је на њу још требало причекати. А по селима већ нигде није било леба, и свуд је већ била завладала очајничка глад. На путу сам наилазио често на погорела села... Ишао сам једва на једвине јаде, чисто сам милио као мрав, тако нисам имао никакве моћи. И од један пут паде ми на ум да уз пут свратим у Париз.

Много сам слушао од Маргите и деда Шовеља о том нашем највећем граду, где је некад цар живио, и од куда су нам све наредбе и заповести долазиле, па једва чекам да видим Париз. Мислио сам да ћу ту наћи и Шовеља, па да ми прича о свима нашим стварима, што су се ту догађале. „Е, у свом животу доста сам се чуда нагледо, сад ћу још да