Историја једног француског сељака

208

видим Париз, па не марим да умрем!“ Тако сам мислио, и одох! |

Вала, браћо, и јесте то град да му нема равна на овоме свету! Идем ја једном улицом, идем па мислим, не ћу никад на крај изаћи. Да не слажем, два сата била је дугачка, а може бити и дужа! Па то није само једна улица така, ој, ој, таких улица има тако много, да им не можеш уватити рачуна. Куће све од камена, па високе, а народ само кишти. И сиротиње је било много.... На један пут угледам, иду војници, за њима двоје кочије, а на кочијама седе везани људи. Око кочија народ се гура, вичеи уче... Како ли је сад ово чудог! Ту, браћо, дознам, да то воде осуђенике да им главе секу. На улици ту чујем вам ја да и Дантона одведоше нагиљотину. Дантон, другар радничког народа: Дантон, који је свагда бранио народ, па зар и тај Дантон да буде погубљен 2!.. За што да казне такога човекаг Чини ми се да овде нису чисти послови...

Свратим у једну меану да преноћим. Био сам уморан, а опет дуго нисам могао засшати, све ми се: по памети врзао Вестерман и Дантон. „Сад су они већ мртви, — тако сам мислио — сад су они већ потубљени....“ Кад год сам тако помислио, било ми је до зла бога тешко; срце ми се стезало — чини ми се — пућиће... У јутру пођем да потражим Шовеља, и ту дочујем да он није у Паризу, већ да је некуд е војском био отпраћен од скупштине. Заредим по улицама да одам, да разгледам Париз. Но јучерања кола, на којима су возили Дантона, никако ми нису излазила, из памети. За што су, боже, Дантнна казнили, Дантона, тога доброг човека 2 Купим новине да видим како се у њима о томеговори. О) Дантону сеговорило, да