Историја једног француског сељака

18

је тако понекад доносио књиге и новине. Он је, знате, носио књиге у котарици и тако их по свету продавао. Нема ти данас онаких људи ка' што беше Шовељ; еј алал му млеко које га одоји; ала то беше човек!.. Он и ако је припадао нашој општини, опет готово никад није живео у Барци. Ретко си га кад могао видети код куће са његовом ћерком Маргитом. Он је довек бога ишао е њом, час овамо, час онамо, све је по селима носио те продавао књиге и новине. И свуда ти он, брате, стигне. Куда ти он није прошао са својом Маргитом! Наћи ћеш га пи у манастиру, и на таздинском имању, и у засеоку, или где году шуми на пропланку, или на пландишту код пастира. Вешт, брате, беше тај Шовељ. Беше црномањаст, омален и сувоњав, уснице му бејаху упијене и стиснуте. На леђима довек бога вуцијаше котарицу с књигама. По некад мислиш е ће га сломити она батара; а он ни абера; носи је брате као перо. Својим црним очима чисто тепресече кад те погледа. Но баш, вала, он и умеђаше да те провиди за час. Само док тебе деда Шовељ разгледа мало његовски, па ти после не бери бригу, ома те он оцени колико вредши. Ал он је баш и моро да буде ишеран и мудар као видра. Да вам кажем за што. Уз црквене књиге и друте беспослице и дрангулије носио је он још и књиге... еј... . еј... да ти око види! Те је књиге било забрањено продавати. А знате ли за штог — За то, брате, што је у њима било простом народу све лепо растолковано, како њега варају и арају сви од реда: и чиновници, и газде, и зеленаши и сваки пробисвет. ... Господа су грдно мрзила те књиге п оштрила, на њих своје псеће зубе. А да како не ћерг! Оће народ да провиди господске мајсторије п маривете, да