Историја једног француског сељака

им повата трагове, па после гледај џумбуса од господе. Боје се они, да како народ не прогледа, да види даје сва сила у њега, да он рани и попа, и чиновника и богаташа, те после бог да прости господеке трбусе. Оће да скочи народ па да умори глађу сву господу редом. Подвикне народ море: „не дамо више ни парића, вама господо! Не ћемо више да радимо за вас, па крај... Доста јевећ било... Сад дед мало и сами запните леђима. Замочите и ваше беле ручице у блато и ђубре, а ми за вас не ћемо више ни колико црно иза ноката да радимо. Дошао је и нама ћев да мало и за се запнемо...“ Кад то рекне народ е дед, шта ће господа и друге глобаџије> Џочеће да претег... У.а.. шипак! Нас сељака има сто пута више, попили би их као мало воде на длану. Сваки да дигне само по један камен, па не би ни трага остало ол њиних конака. Ето с тога су господа мрзила таке књижице, које народу отварају очи. Сви готовани пркоше, само да како год заварају народ, да шло дуже деру кожу с његових леђа. Но није то, браћо, само код нас тако, и код вас власт забрањује таке књиге, не да да се читају, боје се да се народ како не „ освести.

Да увате у деда Шовеља таке књиге, оде ти о право на робију, ама неби му дали ни писнути.... И баш смо ти ми као своју душу волели тога, Шовеља, а све за то, што је разносио таке књиге, што није стрепио за своју кожу и није се бојао апсе, већ је волео сељаке и желео им свако добро и напредак. Како омо ти боже чисто играли од радости кад нам текон дође с његовим књижицама. Памтим ја његову кћер Маргиту. Беше црнпурасто, од сунца препануло девојче. Алинице јој беху просте, а на сукњи јој се