Историја једног француског сељака

20

овецао поруб. А како и неће кад је иона свуд уз оца ишла, провлачила се заједно с њим, што но кажу, и кров грм и кроз трн.

„Ер, па како иде посао.од руке“ тек упита кум деда Шовеља. „Ево, по мало, по мало“, одговара деда Шовељ. „Све је добро! Књиге протурам. Народ се мало опаметио: распитује и чита“. А Маргита упиљи своје очице па гледа, баш се види да све разуме. Е.. е.. е! Што вам је то било ишерено девојче, то га није било ласно!...

Многи су у нашем селу гледали на Шовеља као на неупутног човека, али да рекнемо истину — он је био мудрији од свију нас, а богме боље је познавао и све господске шеретлуке. С тога гаје куми волео као два ока у глави.

Седне тако Шовељ па тек извуче новине, а кум узме па нам чита на глас. Ја се забијем у буџак, па се утајим, рекао би ине дишом, бојим се да не пропустим ма и једну реч. Кад новине станем слушати, онда ти, брате, заборавим за све, заборавим чак и стра, што ћу доцкан морати да идем кући, а пут завејан снегом, а иза села чује се како арлучу курјаци. Останем тако до десет сати у вече. Све ме копка да чујем шта се где ради у белом свету. Шта раде Турци, па Инглези, па Американци (а то су све људи ка и ми, само што говоре другим језиком). Седим ја тако у буџаку на лево од старога сата, који је висио на дувару ; с десне стране, овако, дође ми долап, а баш преда-мном пружио се велики сто, примакнут прозору. Свега се сећам као да сад гледам. Шовељ седи ес Маргитом уз Фуруну, па се греју. Кум чита, а сви слушају. У соби је мирно, да мува пролети