Историја једног француског сељака

21

чули би је, само вретено у кума Катарине врчи, ад велика шеталица на сату куцка и љуља се.

Кум по некад тек погледа испод наочара (он је у вече носио наочаре) па тек рекне: „видиш, Американци опет надбили Инглезе.... Тако. Алал им вера!“ „Тако и треба оним шеретима“... дода Шовељ. Е, вере ми, баш су јунаци ти Американци! Инглези су хтели да ударе на њих ваздан којекаквих пореза и намета, ал Американци, мој брате, јунаци па се не дају. „Јок вала, не ћете!“ веле они Инглезима; „тражите ви друге, који су мирнији и глупљи од нас, а ми баш да вам не платимо!“ Инглези се нарогуше па удри да се бију, но Американци њих и ту све по зубма Фуке, па Фуке.... Оћеш да се бијеш — аг Штета што није народ свуда као што су ти Американци !

Понекад се поведе разговор о прајском цару. До. скора смо, знате, ми с њим војевали, па нас је он страшно потукао. С наше стране је предводио војску ђенерал Субизов. То вам је права ћускија, не зна, брате, ама баш ни две унакрст, што но веле.

Тако наша војска и заплати крваво због својих ђенерала. Пруски цар лепо нас одра ка' мачку млатећи!... Ух, колику срамоту само онда претрписмо!... „Ама јеси ли чуо 2“ упита једном Шовељ, „цар је дао прегрдну понзију томе ћорчи, ђенералу Субизову, дао му је двадесет иљада рубаља!....“ А кум кад то чу — скочи као бесан, па се запиљи Шовељу право у очи. Море, мисли ти он: да није овај наш књижар полудио. „Дао му, дао, богме;“ рече му Шовељ. „Ама, шта се то чини, по богуг!“- дере се кум из свег гласа. „Такој цепаници да даду двадесет иљадаг! Е, ово је већ преко јего... Та нам зврндовчина навуче на врат толику несрећу, као баба предаде се