Историја једног француског сељака

220

— љутио сам се ја. — Што се толико кида Зар не види, да он сам не може све испословати, не може свуда доспетиг Па доста смо ми, ако је вајде, и радили за опште добро. Нека сад п други мало подупру грбином....“ Ја сам се много срдио на Шовеља, што у радне дане оставља дућан, па само трчи од скупа до скупа, да поучава народ и својим речима. одбија и многе муштерије од нашег дућана.

Но Шовељ пије се освртао на моје затракивање и радио је онако како му је памет доносила. Он је довек бога само о народу мислио, о народној сиротињи и невољи велику је бригу водио. Да што год снађе мене, јал Маргиту, јал нашега малог синчића, он се небио нама толико бринуо како је се бринуо о другима. А, прво ваља рећи, он је нас волео ка' своја два ока у глави. Волео нас је, али је опет више волео народ, нашу сиротињу и наше раднике и мученике. Он се не би ни један тренутак устезао да и нас и себе самога прегоре и жртвује само кад би то изискивао интерес и срећа народа. Он никога не би пожалио само кад би видео да један или њих неколико треба да пропадну, те да се помогне целом народу. Ето какав је био он — наш Шовељ!

Но поред свију мука и трчања, Шовељ и други добри људи не могоше ништа да учине. Све беше пошло тумбе. Господа оџет почеше да коврче нос, одбегли попови опет се појавише по селима и почеше они да служе по црквама; а наше жене њима су трчале да их благослове. Шта ћеш му, кад је свет глуп. "Сељацима и другим радницима нису више издавали оружје, а дали су га само трговцима. А трговци шта суг — то су имућни људи, којима је слабо стадо до нас сељака и варошких радника. Шовељ је већ по-